KARL GUSTAV JUNG

Комплекс моћи

К. Г. Јунг овим изразом означава свеукупност "оних представа и тежњи које имају тенденцију да ја ставе изнад других у тицаја и да ове подреде ја". Ови утицаји могу бити спољашњи (различите ситуације и индивидуе), али и унутрашњи (властити нагони, субјективне представе, мисли и осећања). Комплекс моћи, без обзира ο којим утицајима је реч, ствара у особи утисак да је ја - комплекс њима надмоћан господар.Колективно несвесно

Јунг је развио термин колективно несвесно, као један од утицаја на настанак и развој личности. Под њиме је он подразумевао неке опште предиспозиције које су карактеристичне за све људе или одређене групе људи.У почетку је сматрао да је то колективно несвесно карактеристично за сваки народ, али је у својим каснијим радовима одбацио то национално тумачење колективно несвесног. Током својих истраживања и путовања широм света Јунг је утврдио постојање одређених симбола у свим културама и они по њему представљају колективно несвесно целокупног човечанства.

Тако као што сва људска бића имају две руке са пет прстију у физичком смислу, тако и сва људска бића имају неку заједничку тежњу и у душевном смислу односно колективно несвесним које сачињава више архетипова.

Комплексна психологија

Психолошки правац који је засновао Јунг, када се 1914. одвојио од Сигмунд Фројда и психоанализе. Према Јунгу, човек је комплексно биће: сексуално и религијско, нагонско и духовно, несвесно и свесно, ирационално, али и рационално. Личност је одређена прошлим збивањима, као и планирањем будућности. Несвесно, за Јунга, није само депонија рђавих нагона, него је и извор мудрости. Поред личног несвесног, у чији састав улазе многи комплекси, у душевном животу посебно важну улогу има наслеђено и надлично, колективно несвесно.

Његови елементи су архетипови (нпр. рођења, Бога, Велике мајке итд.), који су невидљиви корени нашег целокупног искуства и понашања. Либидо није само сексуална, већ је целокупна психичка, па и животна енергија. Ако је либидо усмерен на спољашњу стварност, то је став екстраверзије, а ако је окренут на унутрашњу, онда је интроверзија (ово је теоријска основа Јунгове типологије личности, види доле).

Личност се, по Јунгу, развија током целог свог живота, али је он посебну пажњу посветио процесу духовног развоја у другој половини живота, када се тежиште личности помера са ја на Сопство. Овај пут спонтаног саморазвоја и самоупотпуњавања, на којем се личност сусреће са својом Персоном, Сенком, Анимом/Анимусом и Мана—личношћу, Јунг је назвао индивидуацијом. Личност је саморегулативни систем који се развија помоћу механизма компензације, којим непрестано стреми све потпуној равнотежи.

За потпуно објашњење загонетног понашања људи неопходни су не само каузално и телеолошко објашњење, већ и акаузални принцип синхроније.

Јунгова типологија

Учење Јунга ο типовима личности и његова класификација људи према доминантом ставу или оријентацији либида на екстравертни и интровертни тип, као и према доминантној психичкој функцији на интуитивни, мисаони, осећајни и сензитивни (перцептивни) тип. Када се узме психичка функција као критеријум поделе, људи се могу поделити на рационални и ирационални тип. Најзад, када се укрсте ова два критеријума поделе (према функцији и према типу оријентације), добија се типологија која има осам типова (нпр. екстравертни мисаони, интровертни мисаони, екстравертни интуитивни, интровертни интуитивни, екстравертни осећајни итд.)KЊИГЕНеке од књига које је написао Јунг и књиге о њему и његовом раду: Сећања, снови, размишљања, Симболи преображаја, Архетипови и развој личности, Јунгова мапа душе, Цивилизација на преласку, Синхроницитет и људска судбина, Тумачење снова по Јунгу, Јунг за почетнике, Преписка између Фројда и Јунга, Психологија Карла Густава Јунга, О развоју личности, Фројд и Јунг о религији, Јунг и тарот, Лавиринт у човеку, Лексикон основних Јунгових појмова, Јунг и политика, Алхемијске студије, Аион, Психологија и алхемија, Човек и његови симболи, Јунг и његови следбеници, Седам проповеди мртвима, Психолошки типови, Аналитичка психологија, Архетипови и колективно несвесно, Рањени Јунг, Летећи тањири, Јунгова психологија и тибетански будизам, Из живота и дела К.Г.Јунга, Јунг и астрологија итд.

Анима је, у Јунговој аналитичкој психологији, архетип друштвеног живота и женскости у несвесном код мушкарца, стечен кроз историјско искуство односа мушкараца са женама, али и као индивидуални садржај, развијен кроз процес индивидуације. Женски принцип – анима налази се у сваком мушкарцу. Она обухвата и персонификује матерински Ерос, односно психичке квалитете као што су интуиција, слутња, ћудљивост, склоност ирационалном[1].

Анимус је архетип мушког лика у несвесном делу личности жена, стечен кроз историјско искуство жена у односима са мушкарцима, али и кроз процес индивидуације конкретне личности. У психодинамској теорији К. Јунга мушки аспект женске личности који настаје акумулираним искуством жена у односима са мушкарцима. Он посредује између свесног „Ја” жене и њој непознате властите унутрашњости, њеног личног и колективног несвесног[1].

ПРЕУЗЕТО ИЗ: ВИКИПЕДИЈЕ

Сабина Николајевна Шпилрајн (1885 - 1942), једна од првих жена психоаналитичара.Сабина Шпилрајн (Sabina Spielrein) је рођена 1885. година у Ростову на Дону, Русија, у породици јеврејског трговца. Са осамнаест година примљена је у психијатријску болницу Бургхелцли (Burghölzli) у близини Цириха, где је провела годину дана. Лекар задужен за њен случај био је млади швајцарски психијатар Карл Густав Јунг. Тада је Шпилрајнова први пут дошла у додир са психоанализом. Током боравка у Бургхелцлију почела је љубавна веза између Шпилрајнове и Јунга, која је трајала седам година.

У јулу 1905. године Шпилрајнова је започела студије медицине на Циришком универзитету. Дипломирала је 1911. године, одбранивши дисертацију под називом О психолошком садржају једног случаја шизофреније. У њој је објаснила порекло психотичног страха од сексуалног односа, доводећи га у везу са страхом пацијента од дезинтеграције личности. Велики утицај на њену дисертацију је имао Карл Густав Јунг. Исте године напустила је Цирих и настанила се у Бечу, где је постала чланица Бечког психоаналитичког друштва. У Бечу се 1912. године удала за Павела Шефтела, руског трговца јеврејског порекла. Наредне године је родила кћерку Ренату.

Године 1923. одлази прво у Москву, а зазим у Ростов на Дону, где заједно са Вером Шмит оснива дечју психијатријску болницу. Деца су звала болницу Бела соба, јер су намештај и зидови били беле боје. Совјетске власти су забраниле рад ове болнице под лажном оптужбом да се над децом спроводи сексуално насиље. Године 1924. забрањена је психоанализа. И поред тога Шпилрајнова је наставила психоаналитичку праксу. Те године је родила другу кћерку Еву.

Током Стаљинове велике чистке у периоду од 1935. до 1937. године нестала су њена три| брата, од којих је један, Исак Шпилрајн, био пионир психолологије рада. Њен супруг је умро 1938. године под неразјашњеним околностима.

Године 1941. Ростов на Дону је окупирала нацистичка војска. Одбила је да напусти родни град, јер није веровала у суровост Немаца. Године 1942, заједно са своје две кћерке и осталим Јеврејима, затворена је у локалну синагогу и убијена на најбруталнији начин. Тачан датум њене смрти остао је непознат.

Сабина Шпилрајн је у историји психоанализе остала упамћена као аутор светски познатог рада под називом Деструкција као разлог постојања (докторски рад из 1912), који је послужио као основа за Фројдову теорију нагона смрти. То је разлог због којег Сабину Шпилрајн многи називају "заборављеним пиониром психоанализе". У свом раду Шпилрајнова је по први поставила једно од најтежих и најважнијих питања у аналитичкој теорији и пракси, питање о нагону смрти, које је произашло из њених истраживања о мазохизму. Према Шпилрајновој, постоји почетно ми-искуство које је у супротности са ја-искуством, а то је повезано са деструкцијом "ега". У исто време, деструкција себе и регресија на ми-искуство имају позитивне резултате, јер појачавају социјални развој и културни напредак. Она закључује да је деструкција основа даљег развоја.

Класична психоанализа разуме однос између сексуалности и нагона смрти на веома разнолик начин. У књизи Иза принципа задовољства Фројд пише: "У њеном богатом и исцрпном раду, који је за мене недовољно јасан, Сабина Шпилрајн антиципира значајан део мојих размишљања. Она је запазила садистичку компоненту сексуалог нагона као као деструктиван нагон". Фројд је сматрао да су сексуални нагон и нагон смрти две силе које се издвајају из принципа задовољства. Он их није сматрао контрадикторним за разлику од Шпилрајнове. Према Фројду, заједнички именитељ за љубав и деструкцију је задовољство, за разлику од понављања које је иза принципа задовољства.

Иако је њен рад био и користан и плодоносан, како за Фројда, тако и за његове следбенике, Сабина Шпилрајн, нажалост, није имала битан утицај на савремену психоанализу.

Документи у вези са Сабином Шпилрајн, као и њена преписка са Јунгом и Фројдом, пронађени су објављени.

Године 2002. шведска редитељка Елизабет Мертон снимила је документарни филм „Зовем се Сабина Шпилрајн“.