IMANUEL KANT

Имануел Кант (Kant Immanuel (1724-1804) професор Универзитета у Кенигсбергу, родоначелник класичне немачке идеалистичке филозофије. Његово филозофско учење носи назив "трансцендентални идеализам", што значи да је за њега свет објективно реалан само у границама искуства, док је преко тих граница "трансцендентално" идеалан, дат само у мисли. Искуство је сједињена делатност чулности и разума, двају ступњева људске сазнајне моћи, који помоћу својствених, датих им "а приори" форми - простора, времена, узрочности, супстанцијалности и других категорија сређују и прерађују хаос утисака који у нашој свести изазива дејство објективног света ствари по себи (Ding an sich). Ван оквира тих форми свет је принципијални незазнајан и ми о њему нити шта знамо нити можемо знати. Према томе, метафизика као наука о свету какав је он ван граница искуства (могућег само у оквиру поменути форми сазнања) је немогућа и немогуће је доказати нпр. постојање бога и бесмртности душе, али човек као носилац моралног закона, категоричког императива има могућност да се увери у постојање бога и бесмртности душе, јер му тај закон потврђује његову припадност вишем, ноуменалном свету. Систем те своје "трансценденталне философије" Кант је изложио у познатим делима: Критика чистог ума, Критика практичног ума и Критика моћи суђења, написаним у току последњих 30 година живота (у тзв. критичком периоду). Општа црта тог његовог критицизма је идеализам и агностицизам. Пре тога, у тзв. "доктричком периоду", Кант је дао низ других дела, већином природно-научног и далеко мање агностичког карактера, међу која се особито истиче Општа историја природе и теорија неба, у којој је изнео своју хипотезу о природном постанку Земље и небесних тела (Кантова космологијска хипотеза).

Идеализам

Идеализам представља филозофско становиште о приоритету идеје у односу на материјални свет.

Два основна типа идеализма су: метафизички идеализам, који спекулише о идеалној реалности и епистемолошки, односно сазнајни идеализам, по којем, у процесу сазнања ум једино може докучити психичке ствари, односно да је предмет спознаје увијек условљен могућношћу његове перцепције. Метафизички идеализам је дирекно у супротности са материјализмом, погледом по којем основну супстанцу свега постојећег чини материја.

Постулат

Постулат (Postulat), лат. "захтевано", мисаони захтев (грч. αίτημα), испрва у грч. математици захтев за извођењем одређених основних конструкција помоћу којих се производе неки предмет и његов појам; тако нпр. први постулат у Елементима Еуклида: захтева се да се од једне произвољне тачке до неке друге произвољне тачке повуче права линија. Овим настаје двема тачкама ограничена дуж и истовремено њом дефинљив појам.

Од овог математичког појма постулата полази у Критици чистог ума Имануел Кант при постављању својих постулата емпиријског мишљења или начела модалности:
1. Оно што се слаже с формалним условима искуства (према опажају и појмовима) могуће је.
2. Оно што је међузависно с материјалним условима искуства (осетом) стварно је.
3. Оно чија је веза са стварним одређена према општим условима искуства јесте (постоји) нужно." (А 218)

У овом смислу И. Кант назива постулатима претпоставку бесмртности, слободе и сматрање истинитим постојања Бога. У свакодневнојезичкој употреби, такође претпоставка, хипотеза, подметање; у теорији вероватноће се под постулатима подразумевају, осим тога, и нелогички или у логичким симболима неизражени једноставни изрази неког аксиоматског система (аксиома), у овом смислу такође додатна претпоставка.

Уз то: постулисати, захтевати, поставити као постулат.

У математици, постулат је исто што и аксиом, тј. аксиома. Еуклид у својим "Елементима" разликује постулат од аксиоме, али не наводи њихову логичку разлику, па није јасно на основу каквог критеријума он убраја неке ставове у постулате, а друге у аксиоме, сем простог грчког значења речи захтевам (постулат) односно тражим (аксиом).

Време (филозофија) Предложено је да се овај чланак или један његов део споји са чланком Време. (Разговор)
 Шта је дакле време? Док ме нико не пита, ја знам; кад би, пак, ваљало да то објасним - ја не знам. 
  — Августин, Исповести[1] 
Време (лат. tempus; грч. τεμνειν, "одсецати") је ознака код неког редоследа догађаја (за разлику од простора, напоредности) следовање у неповратном правцу. Време се схвата као хомоген, дељив континуум, оно што се према научним или филоз. основним претпоставкама означава као бесконачно или као коначно.
Најмања опажљива временска јединица јесте моменат. Често се време дочарава као след/низ, продужавајућа права линија, која према назад тече у бесконачно (прошлост) и исто тако према напред (у будућност). Сваком стварном се приписује његово место или његов одсечак на овом временском следу/низу. Тиме се приказује модел "објективног времена". Ово време је мерљиво. Оно се ни у којем случају не мери према самом себи, него према равномерном настављеном кретању тела, чија се путања разлаже на једнаке одсечке, тако да рашчлањавање просторног кретања истовремено омогућује разлагање времена у временске одсечке. На овоме почива принцип часовника, чији се ход управља према замишљеноме моделу великог светског часовника, кретања звезда. Ово мерење времена омогућава егзактну природну науку, науку о израчуњивој природи. (О релативизовању мерљивог времена: дилатација времена, теорија релативности.)
О овом објективном времену Имануел Кант је поучавао да њему уистину не припада објективна рсалност: оно је "чиста форма опажаја" која се налази у људском субјекту, одн. "чиста форма чулности", те као таква "чист опажај". Материјал чулности који прима ја оно преузима у форми простора (форми "спољашњег" чула) и у форми времена (форми "унутарњег" чула) и тако добија своје прво уређење помоћу опажаја. Важење сазнања добијених помоћу природне науке има "априорност" (а priori) обе ове "форме опажаја" као нужну претпоставку: "Време није нешто што би постојало само за себе или зависило од ствари као објективног одређења, дакле преостајало ако се апстрахује од свих субјективних услова опажаја њега: јер би у првом случају оно било нешто што би било без стварног предмета а ипак стварно.

Али, што се тиче другог, тако се ни одређење или уређење које и само зависи од ствари не би могло сазнавати и опажати а priori синтетичким ставовима као да претходи пре предмета као њиховог услова... Време није ништа друго него форма унутарњег чула, тј. опажања нас самих и нашег унутарњег стања... Време је формални услов а priori свих појава уопште.". Овим означавањем времена као форме унутарњег опажаја, унутарњег чула, И. Кант указује на други корен појма времена, на доживљавање времена, чија анализа наступа већ у Исповестима Августина.
Ово доживљавање не "пролази" временски след/низ попут линије чије тачке прелазе једна око друге. Оно никад није затворено у некој "садашњој тачки", него увек сажимајућа и прегледна свест о извесном трајању (психолошки појам "садашњег времена (Prasenzzeit)").

Критицизам

Критицизам је гносеолошки правац (теорија спознаје), филозофско учење, које истражује могућности извора, услова, сигурности и граница спознаје, анализа структуре спознаје и њеног предмета. Ову методу и учење је развио Имануел Кант. Реч је грчког порекла.
Трансцендентално је појам који највише употребљава Имануел Кант и њиме означава оно што се односи на априорне услове сваког искуства, што, дакле, омогућује нашу спознају. Трансцендентална аперцепција (12 категорија и 2 чиста зора; простор и време) омогућава и условљава начин спознаје целокупне збиље, те постоји независно од искуствене грађе, емпиријског садржаја спознаје. Трансцендентална је свака спознаја које се "не бави предметима, већ уопште нашим начином спознавања предмета, уколико овај треба да буде априорно могућ". (Кант)
Извор: Википедија