RENE DEKART

Рене Декарт           Рене Декарт са краљицомРене Декарт (лат. Renatus des Cartes, фр. René Descartes) био је математичар, филозоф и научник чије је дело Геометрија (La geometrie) поставило основе данашњој аналитичкој геометрији. Зачетник је нововјековног филозофског правца рационализма, а често се каже да се у његовом дјелу могу наћи и неке од првих емпиристичких теза. У Медитацијама о првој филозофији дослиједно (тзв. методском сумњом) изводи оно прво сигурно сазнања и уобличава га у чувено Cogito ergo sum став који ће значити изворни преокрет у нововековној европској мисли, одвајајући је од средњевековног теоцентричног погледа схоластичке провенијенције. У Декартовој филозофији, рекао би Хегел, субјект постаје за себе, конкретизује се превазилазећи античку објективност.Извор: Википедија

Рођен је 31. марта 1596. године у Ла Еју (La Haue, данас La Haue Descartes) у Француској. Образовање је стекао у Ањону уписавши Језуитску школу у Ла Флешу (La Fleche) са само осам година (1604). Ту је провео осам година учећи логику, математику и традиционалну Аристотелову филозофију. Имао је проблема са здрављем, па је добио дозволу да остаје у кревету до једанаест сати ујутру. Ту навику је задржао до краја живота. У школи је Декарт схватио колико он у ствари мало зна. Једини предмет којим је био задовољан била је математика. Ово сазнање не само што је утицало на његов начин размишљања, већ и на његов целокупни рад.

По завршетку школе преселио се у Париз и после неког времена уписао је Универзитет у Пуатијеу (Poitiers). Дипломиравши права 1616, пријавио се за војну школу у Бредау (Breda). 1618. године почео је да учи математику и механику код холандског научника Исака Бекмана (Isaac Beeckman), спознајући јединство природних наука. После две године проведене у Холандији, путовао је по Европи да би се 1619. године прикључио Баварској војсци. У периоду од 1620. до 1628. године Декарт је путовао по Европи, боравећи у Чешкој (1620), Мађарској (1621), Немачкој, Холандији и Француској (1622-1623). У Паризу је 1623. упознао Мерсена (Mersenne) који му је многе године био значајна веза са светом науке. Из Париза је отпутовао у Италију, где је неко време боравио у Венецији, да би се поново 1625. године вратио у Француску. Декарт се временом уморио од силних путовања и одлучио да се скраси. Дуго је бирао земљу која би одговарала његовој природи и на крају се одлучио за Холандију. Ту је живео током следећих двадесет година. Непосредно после настањења у Холандији, Декарт је почео да ради на својој првој великој тези у области физике, под називом Свет (Le Monde, ou Traité de la Lumiere). При завршетку овог рада до њега је стигла вест да је Галилео осуђен на кућни затвор. Декарт је мудро одлучио да не ризикује објављујући свој рад, тако да је Свет објављен само делимично после његове смрти. У Холандији је Декарт имао много пријатеља међу научницима. И даље је одржавао пријатељство са Бекменом и Мерсеном. Контактирао је и са многим другим научницима и мислиоцима свога времена.

1649. године шведска краљица Кристина убедила је Декарта да дође у Штокхолм. Двадесеттрогодишња краљица је желела да црта тангенте у пет сати ујутру, тако да је Декарт разбио своју животну навику устајања у једанаест сати. Желећи да својим саветима утиче на ћудљиву владарку тада моћне земље како би тиме учинио нешто за мир у свету, Декарт је подносио сурове услове у земљи стена и глечера. После само неколико месеци проведених на хладној северној клими, ходајући свако јутро до палате, Декарт је умро 11. фебруара 1650. године од запаљења плућа, у педесет и четвртој години.                                               ДелаФорсиран од стране пријатеља да објави своје идеје, Декарт је, иако чврсто одлучивши да не објављује Свет, када је чуо за осуду Галилеја, написао кратак спис под насловом Реч о методи (Discours de la method pour bien conduire sa raison et chercher la verite dans les sciences); ово се дело често преводи као Расправа. Медјутим, Декарт у једном писму експлицитно каже да није дао делу име Расправа зато што то исувише подсећа на схоластику. Осим тога, реч је о полубиографском тексту, први његов део, и стога је један од важних извора за Декартову биографију. Уз Реч о методи, Декарт је објавио и три додатка: Диоптрија (La Dioptrique), Метеори (Les Meteores) и чувени спис Геометрија (La Geometrie). Теза је објављена у Лајдену (Leiden) 1637. године. Декарт је пријатељима тада писао:

 „Покушао сам у Диоптрији и Метеорима да покажем да је мој метод бољи од традиционалног, а у Геометрији сам то и демонстрирао.“ 

Дело је говорило о томе који је, по Декартовом мишљењу, бољи начин стицања знања од оног који је описан у Аристотеловој логици. Декарт је веровао да једино математика представља сигурно знање, па је зато тврдио да све мора бити засновано на њој. Диоптрија је дело о оптици. Идеје које овде промовише нису суштински нове. Његов прилаз експерименту је био од великог доприноса науци. Метеори је дело о метеорологији и значајно је по томе што је то први покушај да се са научне стране приђе проучавању временских прилика. Иако је већина Декартових тврдњи била погрешна, што је и он могао да увиди да је урадио неколико лакших експеримената, после објављивања овог дела метеорологија је почела да се развија као наука. Далеко најзначајнији део његове тезе била је Геометрија. То је био први корак ка стварању појма инваријантности и у том делу Декарт представља аналитичку геометрију као метод помоћу кога се геометријс ке фигуре приказују помоћу алгебарских једначина. Тиме је Декарт алгебру довео у везу са геометријом. Алгебра је у његовом приказу омогућила препознавање типичних геометријских проблема и довела у везу неке проблеме који са геометријске тачке гледишта немају ништа заједничко. Такође, алгебра је у геометрију увела најприродније пропорције и хијерархије метода. Не само да су се геометријски проблеми решавали елегантно, брзо и потпуно, него се без одговарајуће алгебре ти проблеми и не би могли решити. Декарт је у овом делу увео и познате конвенције за означавање константи са a, b, c... затим променљивих са x, y, z... и степених функција са експонентима какве данас познајемо x², x³, метод за изолацију корена познатији као Декартово правило знакова, и тако даље. Неке идеје у Геометрији су можда потекле или су биле под утицајем ранијих радова појединих математичара, али нико до Декарта није повезао алгебру и геометрију. Декартово дело Медитације, објављено 1641. године, написано је за филозофе и теологе. Састоји се из шест медитација, О Стварима у које можда сумњамо, О Природи и Човековом Интелекту, О Богу: да Он постоји, О Истини и Грешкама, О природи Материје, О постојању Материје и стварној разлици између Тела и Душе Човека. Многи научници су се противили Декартовим идејама. Међу њима и Арно (Arnauld), Хобс (Hobbes) и Гасенди (Gassendi).
Најобухватније и најобимније Декартово дело је јесу Медитације о првој филозофији (Meditationes de prima philosophia, 1641)које се увек морају читати заједно са Примедбама и одговорима на Медитације.

Наиме, Декарт је желео да чује шта други филозофи и теолози имају да кажу на његове Медитације, те их је стога штампао у врло малом тиражу и послао преко Марена Мерсена (Marin Mersenne) неколиким филозофима. Укупно има седам скупова примедаба и одговора. Између осталих, примедбе су писали и Пјер Гасенди, Антоан Арно и Томас Хобс (Tomas Hobbes, Pierre Gassendi, Antoine Arnauld). Te пошто је примио примедбе и написао одговоре, Декарт је Медитације штампао заједно с њима 1642. и то је текст који се и данас користи."Будући да се рађамо као деца и да смо о чулним стварима доносили свакојаке судове још пре него што смо својим умом у потпуности научили да се сложимо, бројне нас предрасуде одвраћају од истинског сазнања. Тих се предрасуда, чини се, можемо решити само ако једном у животу хотимич- но почнемо да се двоумимо о свему ономе у чију се извесност макар и најмање може посумњати... Али ако на тај начин одбацимо све што је у било ком погледу двосмислено и можда лажно, можемо додуше лако да претпоставимо да не постоји ни Бог, ни небо, ни тело, да немамо ни руку ни ногу и да уопште немамо тела али се не може претпоставити да ми, који све то мислимо, нисмо ништа. Јер противречно је да мисаоно биће не постоји док мисли. Према томе, сазнање "мислим, дакле јесам" (cogito, ergo sum) од свих је прво и најсигурније те се с њим сусреће свако ко систематично филозофира."

— Рене Декарт, Принципи филозофије, II, 1 и 7Принципи Филозофије дело је које је објављено у Амстердаму 1644 и за које се Декарт надао да ће заменити схоластичке уџбенике, те га је и писао налик на њих, користећи у првом делу један више схоластички језик него што је то чинио раније. Ово дело се састоји из четири дела, у којима Декарт покушава да читавом универзуму припише математичку основу, сводећи сва изучавања на искључиво научна. Ова идеја је била веома значајна, јер је усмерила науку тог времена. Декарт није веровао да постоји интеракција на даљину. Зато, по њему, не постоји вакуум око Земље, јер би у противном постојао начин да се сила преноси на даљину. У много чему је Декартова теорија, по којој сила делује искључиво преко контакта, била прихватљивија од мистериозног ефекта гравитације на даљину. С друге стране, Декартова теорија узела је много тога здраво за готово, тј. у њој Декарт претпоставља да важи нешто само на основу свог веровања да је то истина. Он претпоставља да је универзум испуњен материјом која се помоћу неког првобитног кретања претворила у систем вртлога који држи планете, звезде, Сунце и комете на својим путањама. Упркос проблемима са теоријом вртлога, то је била водећа теорија у Француској чак и скоро сто година након што је Њутн показао да је такав динамички систем немогућ. Дејвид Брустер (David Brewster), Њутнов биограф из 19. века, рекао је о теорији вртлога, коју је Декарт у своје време изнео, следеће: „Ова идеја се тако сигурно учврстила ... Уопште се није постављало питање сумње у ову једноставну и фантастичну теорију Принципа ... Нешколован мозак није могао да поверује у то да велике масе планета висе у празном простору и задржавају своје орбите под дејством невидљиве силе(?)“Године 1644, када су објављене Медитације, Декарт је посетио Француску. У Француску се поново вратио 1647. када је упознао Паскала и препирао се са њим о томе да вакуум не може да постоји.

Треба још споменути и Декартову преписку. Од десет томова стандардног данашњег издања његових дела, преписка заузима првих пет (Oeuvres de Descartes, publ. par C. Adam et P. Tannery, поправљено издање, Vrin, Paris, 1964). У писмима Декарт први пут износи своју доктрину о створености вечних истина, расправља с Елизабетом, принцезом Моравском о страстима душе и дуализму душе и тела, дебатује о физици и метафизици.

                                   Cogito, ergo sum („мислим, дакле јесам“ или „мислим, дакле постојим“) је филозофски исказ Ренеа Декарта који је постао фундаментални елемент Западне филозофије.

Декарт је овај основни став своје метафизике најпре формулисао у делу „Расправа о методи“ (фр. Discours de la méthode) 1637. године. Његово стајалиште претпоставља сумњу у све (de omnibus dubitandum) осим у субјект који мисли, односно сумња. Тако у мишљењу свест спознаје саму себе као свест и једина извесност бића потиче из свесног мишљења.

Слично Декарту, већ је свети Августин засновао сазнање на самоизвесности мишљења, нпр. у „De trinitate“ (X 10, 14): „Ко отуда сумња из ма којег другог разлога, ипак не може сумњати у све: да живи, сећа се, поима, хоће, мисли, зна, просуђује; јер иначе не би могао сумњати ни у шта.“

Декартова претпоставка да је са извесношћу бића у мишљењу истовремено пронађено и биће овог мислећег и то као нематеријална супстанција (res cogitans), тако да из „cogito ergo sum“ настаје неко „sum res cogitans“, често је оспоравана.