OBJEKT I SUBJEKT U ISTORIJI FILOZOFIJE

 И филозофи антрополошког периода делују свежином својих открића. И њима је било дато да први почну да се баве једним од два основна ентитета свега што јесте, субјектом. Они ипак реагују напретходне традиције: традиција се неумитно почела успостављати.
 Тако су већ пре систематичког периода грчке филозофске мисли била постављена питања која се тичу објекта и која се робује идолима. А да би до ње ипак дошао мора пре тога да раскрсти са идолима. У овом ставу се огледао и његов превратнички однос према филозофској традицији. У књизи "Нови органон", која је замишљена као пандан Аристотеловом "Органону", Бекон је засновао индуктивни метод. До истине се по њему може доћи, не применом формалистичког дедуктивног метода, као код Аристотела, већ применом индуктивног метода, оног који полази од искуства. Искуство је субјективна ствар, ствар која припада субјекту, па се и оријентација ка ослањању на искуство може схватити као оријентација према испитивању и сазнавању субјекта.

Сличне ставове као и Бекон, имали су и други емпиристи. По њима, у основи свег сазнања, стоји искуство, осет. Један од најекстремнијих емпириста, Беркли, сматрао је да ми немамо никаквих доказа о постојању спољашњег света сем наших осета. Чувен је његов исказ:"Бити, значи бити опажен!" Он је, другим речима, до крајности довео оријентацију ка спознавању субјекта. По њему постоји субјект са својим осетилима: о објекту ништа поуздано не можемо знати.
 Рационалисти, такође, управљају пажњу ка субјекту. Али они су склони да виде другу особину субјекта, његов рацио. Они мисле да чо-
век може да сумња у постојање свега око себе: река, планина, својих ближњих. Једино не може да посумња у своју сумњу. Јер докле год мисли, он зна да постоји: "Мислим, дакле постојим!"- Рене Декарт. То значи да основе сазнања о себи и свету човек може да стекне на основу свог разума.
 Корак даље од емпириста и рационалиста, с једне стране, и од филозофа природе, с друге, учинио је КАНТ. Њега је Кожев, у књизи о њему, с правом поредио с Платоном, као што је и Хегела поредио с Аристотелом. Филозофија је у доба немачког класичног идеализма одиграла сличну улогу као и филозофија систематског периода Старе Грчке: систематизовала је знања, усмерења и проблеме претходних генерација. Оно што је Кант донео у филозорији не може се схватити без његових претходника, емпириста и рационалиста, али и филозофа природе. Кант се и сам у младости бавио космолошким проблемима: створио је и једну теорију о постанку сунчевог система (тзв. Кант - Лапласова теорија). Али 

основна његова преокупација, у најплоднијем његовом стваралачком раздобљу биле су субјективне моћи човека. Том проблему посветио је три своје књиге, три "критике":"Критику чистог ума", "Критику практичног ума", и "Критику моћи суђења". У првој је испитивао могућности границе чистог ума, па је све сазнајне људске моћи поделио на три основне: на чулност, разум и ум. На тај начин је преовладала опречност рационализма и емпиризма, али је истовремено и показао границе субјективних моћи сазнања. Изван тих граница ставио је "ствар по себи" (објекат по себи) оно што се не може сазнати. Али је тако Кант ипак створио систем којим су обухваћени и субјект и објект. Том систему ће недостајати равнотежа: Кант је превасходно остао дужан филозофима антрополошке оријентације, емпиристима и рационалистима, на критици чијих концепција је највише израстао.
 Фихте - Кантов следбеник - није се зауставио само на моћима субјекта. За њега субјекат више није био само пасиван чинилац: оног који прима утиске или има могућности рационалног сазнања. Он је у субјекту видео делатни и самоделатни чинилац. У том смеру Фихте је припремао пут Хегелу. Али је из његовог мишљења, преокупираног субјектом, испала и она Кантова "ствар по себи". Зато је он и доспео до тзв. субјективног идеализма, и у том смислу био регресија у односу на Канта. Фихтеов настављач, па затим антипод, Шелинг, упутио се у другом смеру: поново је у своје филозофске преокупације "вратио" објект. Он је објект у Апсолуту видео сједињен са субјектом, а затим, у развоју, од субјекта раздвојен и субјекту супротстављен.
 Хегелова филозофија представља грандиозни систем у којем се системски разрешава проблем интеракције субјекта и објекта. Оно што су филозофи претходних генерација изразили као проблем, или конституисали као посебну концеприју, то је Хегел разрешавао својим системом. Хегелова дијалектика се јавља као пут тог разрешавања кроз историју. Историја у Хегеловој итеракцији јесте историја субјект - објект односа. Она се базира на основама саморазвоја и самокретања. Али на имплицитно питање: ко регулише односе субјекта и објекта, шта стоји иза самокретања и саморазвоја, Хегел има одговор да је то Апсолут. Због тога се његов идеализам назива

апсолутизам. Апсолут је не само у основи промена, већ је и у основи смисла историје.
 Појмови субјект и објект у периоду класичне немачке филозофије већ су се сасвим јасно искристалисали, а субјект-објект релација, као проблем, јасно је успостављена. Једна значајна Блохова књига о Хегелу носи наслов "Субјект-објект"; тим насловом је изражена бит проблема којим се она превасходно бави.
 Филозофи који су деловали после немачке класичне филозофије већ морају да рачунају са великом филозофском традицијом; отуда је било више значајних неокантовских и неохегеловских оријентација. 
 Посебно су значајне две концепције (субјект-објект): Марксова и Дилтајева.
 Маркс је, као критичар и Хегелов настављач, прихватио његову дијалектику, али је одбацио његовог покретача: Апсолутни дух. Интеракцију субјекта и објекта он је сагледао кроз људску стваралачку праксу. У пракси је Маркс нашао разрешења која је Хегел видео у Апсолутном духу. Човек се, као биће праксе, у Марксовом виђењу, јавља као творац властите људске бити и властите историје. То је новина у филозофији: субјект - објект релација сагледава се у јединству праксе и свих њихових односа, од економских до уметничких, кроз ту категорију се разрешавају.
 Обраћање пажње на праксу није само плод Марксове генијалности. И увиђање важности праксе у људском свету припремано је дотадашњим развојем филозофске мисли: филозофија се, са развојем, стварно све више бавила проблемима стваралачке праксе. Марксово виђење праксе, међутим, припремљено је и самим човековим развојем, богаћењем човековог људског света. Оно је било резултат укупне дотадашње практичне делатности. Од филозофа се тражило превасходно да оно што постоји види и искаже. Маркс је видео да се у људском свету субјект и објект не јављају у чистом виду, већ да су посредовали праксом. Пракса је оно што повезује субјект и објект, али и оно што стоји између њих. О субјекту и објекту се, по Марксу, не може више мислити без праксе. На тој категорији се заснива његов монизам; у томе је и његов корак даље после Хегела.

Дилтај се у својој филозофији бави само "праксисом": оним што већ постоји између субјекта и објекта, што је резујтат њихове интеракције. Човек, по Дилтају, рођењем ступа у један већ оформљен свет, у свет који је претходно већ био разумеван: укључује се и штимунг који су други људи, кроз генерације и генерац ије деловања пре њега створили. Дилтајева филозофија се, углавном, исцрпљује у откривању и разумевању човека у људском свету, у свету који је човек већ створио.
 Хајдегерово бављење пред-расудом карактеристично је за смер бављења филозофије у 2о. веку уопште: савремена филозофија је махом окренута мишљењу праксе, тј. ствоене стварности. (Хајдегер се враћао Предсократовцима: заплетена у властиту традицију филозофија је давно "заборавила биће" које су предсократовци мислили.)
  СУБЈЕКТ - ПРАКСИС - ОБЈЕКТ
 У филозофској мисли је однегован један медиј који се више не може занемаривати. Праксис је постао чинилац који претенцује да има сличан статус у људском свету који имају и субјект и објект.
 Најприхватљивијом нам се чини она интерпретација која основну категорију марксизма схвата као конкретни тоталитет. Ту интерпретацију је учинио чешки филозоф Карел Косик. Категорија конкретног тоталитета може потпуније него категорија праксе да обухвати свеукупне односе субјекта и објекта, укључујући ту и развијени праксис. Косик, међутим, ту категорију није разрадио за примену у свим областима, па ни у проучавању литературе.
  ПРАКСИС
 "Пракса" (грч. праксис) деловање, произвођење, и то осетилно, ма-
теријално, за разлику од духовног, мисаоног, идеалног. Одатле и разликовање праксе од теорије. Михајло Марковић, "Пракса је свесна сврсисходна делатност", и разликовао је три основна вида праксе: 1) пре-
ображавање природе; 2) стварање облика и институција друштвеног живота; 3) самостварање човека. Та дефиниција укључује у себе и мисаоно, тј. духовно, идеално стварање.
 Пракса - оно што се јавља у интеракцији конкретног

субјектаљ и кокретног објекта, али и човека и његовог света у историји. Ни субјект ни објект не треба схватити као нешто непроменљиво, јер они су у конкретној интеракцији увек другачији.
 Што се више развијао човек, он је, природно, постајао све развијенији као субјект, све одвојенији од објекта.
 Није се кроз историју мењао само субјект, развијао се и богатио и човеков праксис.
 Развој праксиса, тече по неком реду, има једну становиту тенденцију развоја: од једног неразвијеног праксиса са много различитих могућности ићи ће се ка његовом разгранавању у све специјализованије облике. ту тенденцију можемно да окарактеришемо као мултипликацију праксиса. Богаћење и мултипликација праксиса учинили су да се субјектов могући објекат вишеструко измени. Земља на којој живимо била је некад без градова, канала, путева; без обрађених површина; без споменика културе, Рембранта, Моцарта, Дучића, Чаплина. Деца која се сада рађају срешће се са објектима са којима су се сретали и њихови далеки преци, али још више и чешће са објектима које је човек сам створио. Нови субјект се, дакле, на самом свом почетку деловања суочава са праксисом који је резултат интеракције многих субјеката пре њега. То значи да се положај субјекта као таквог увелико изменио. Да би се модеран човеки сусрео са "чистим објектом", тј. са објектом са којим се могао сусрести и његов далеки предак, он мора да се суочи са праксисом као медијумом који га одваја од објекта. Муштарац и жена се, рецимо, односе међу собом као субјект и објект полне пожуде, филмови, литература, журнали и тд. учинили су да се између тих конкретних субјеката и објеката створи известан медијум. Физичар који се данас јавља, и физичар који се јавио у ренесанси, могу као субјекти да имају подједнаке стваралачке могућности; оно што се разликује, и што ће обележити њихова стваралачка деловања, јесте праксис који затичу, на који могу да се наставе. Тај праксис је за сваког човека конкретан: различит од једне друштвене средине до друге, од једне нације до друге, од једне цивилизације до друге. Објекат са којим се новији историјски субјект сусреће све више је условљен претходним људским праксисом.

Дијалектика субјект - објект релације у томе је што је човек, дубјект, кроз специјализацију, тј. кроз све суженије коришћење својих способности, постојао све отуђенији од својих суштинских субјективних снага (тј. себе као идеалног субјекта) и што је, с друге стране, остајао све више отуђен од "идеалног" објекта. Човек као биће историје више је заробљен резултатима властитог праксиса. Човек је заробљеник цивилизације коју је сам створио.
  Л О Г О С  
 Обично се уз термин пракса везује термин теорија. Сматра се да се теорија и пракса јављају у јединству: где има праксе има и теорије, односно где има теорије требало би да има и праксе. Један без другог ти појмови немају значења.
 Такав став није прихватљив. Теорија и пракса не морају увек да иду заједно. Реч теорија на старогрчком значи: вид, виђење, гледање, конте-
нплација. Та реч је ушла у употребу и у традицију посредством Платонове теорије идеја.
 Катарза = очишћење од емоционалног у себи.
 Данас се термин теорија не схвата тако како га је Платон схватао, јер се ни његова чиста метафизика не прихвата. Али значење термина није се битно удаљило од првобитног значења теорије. Теорије може да има тамо где има појмова, идеја, концепата. Она се данас схвата као скуп конгруентних и конзистентних појмова и закључака.
  Пракса није увек везана са појмовима и поимањима, са свешћу о деловању. Немају сви људи који упражњавају неки праксис, који нешто чине, увек и свест о свом праксису. У тексту "Лингвистика и поетика", Роман Јакобсон наводи интересантан и илустративан пример. По њему, иако наши гуслари немају никакву представу о структури десетерца, они ипак сачињавају десетерачке стихове тачно се држећи његове силабичке структуре (4+6; 5+5).
 Људски праксис налази се стварно у нераскидивом јединству са начеим, а то је логос. И он није идентификован као теорија. Прихватљива је и тврдња да нема праксе без логоса. Логос= ред, поредак, реч. Ред у праксису, то је оно значење које треба имати у виду када говоримо о проучавању књижевности.
 Ред у праксису - код проучавања књижевности.

Термин логос је међу првима употребио Хераклит, који је мислио да у свету, у космосу, постоји неки логос, мислио је да је космос заснован на неком логосу. Замишљао га је, изгледа, као неки ум који посебне ствари везује у једну целину, циљ филозофије, по Хераклиту, јесте да тај логос света, тај логос објекта, открију и спознају.
 Филозофи антрополошког периода, софисти, супротно Хераклиту, значење речи логос доводили су у везу са субјектом сазнања и деловања. То значи да они логос нису тражили превасходно у свету, већ у човеку. Њихово значење за логоса слично је термину логика и логички, које данас користимо.
 Постојало је и треће значење за логос. Оно је логос видело у свему што јесте. Стоици су у таквом логосу видели извор божанске мудрости. Субјект, објект и оно што настаје интеракцијом - (праксис) они су повезали једним посебним схватањем логоса као божанства.
 И Хегел је логос видео у свему што јесте, у субјекту, у објекту, али и у интеракцији субјекта и објекта, тј. у целокупној људској историји. Један од Хегелових најчувенијих ставова је: "Све што је умно, то је збиљско, а што је збиљско то је умно."
 И поимање дијалектике везано је, кроз историју филозофије, за сва три основна схватања логоса. Хераклит је дијалектику заснивао на виђењу логоса у објекту (све је променљиво). Софисти су дијалектику видели у моћи аргументације. Сократ и Платон су је видели у вештини разговора да се дође до истине о свему што јесте.
 Постављање проблема истинитиг мишљења отварало је пут кореспонденцији логоса субјекта и логоса објекта. Ако се та два логоса нађу у сагласности, онда ће и мишљење бити истинито. Тај проблем је требало да решавају филозофи систематског периода грчке филозофије. Они настоје да логос открију и у субјекту и у објекту, али и у праксису. Шта је друго Аристотелова "Поетика", или његова "Реторика", него напор да се логос открије у поезији или у говорништву? Сличне напоре чинили су и други аутори. Граматичари су, на пример, улагали напоре да се открије логос језика, правила његове егзистенције. Откривање логоса науке, логоса уметности и културе, логоса вештине владања (политике) тражило је и налазило велике посленике.

Логос који може да постоји независно од конкретног субјекта, открива се путем теорије, путем рационалне делатности. У томе смеру се развила европска традиција. И она добрим делом одваја људе Запада од оних са Истока и од других делова света. Источњачки ирационализам није развио теоријске активности својствене интелектуалном човеку Запада.
 Откривање и богаћење логоса нераскидиво је везано са откривањем света и његовим осветљавањем, са самоизрастањем субјекта. Оно стоји у корелацији са богаћењем и мултипликацијом праксиса. Праксис без логоса не би могао ни опстати, нити се развити: расипао би се у нереду. Субјекти у којима је логос нарушен спадају у патолошке случајеве. Пут афирмације субјекта јесте и пут успостављања логоса. Праксис је такође прожет настојањем да се у њему оставари логос. Логос у праксису, логос у човековој интеракцији са светом, то је пут и начин његовог опстајања.
 Успешна кореспонденција субјекта са објектом, њихова интеракција, могуће су под претпоставком да се међу та два опречна чиниоца успостави нешто заједничко, логос. На исти начин успоставља се успешна комуникација између појединих субјеката, између људи ради, иманентни ред у човеку који је део природе, иманентни ред у ономе што човек у интеракцији са светом ствара, тј. што ствара субјект у кореспонденцији са објектом.
 Део праксиса који је посебна десциплина и који има за предмет испитивање самог логоса зове се логика (истинито мишљење). Логика се обично дели на два дела. Први део се бави основним облицима мишљења: појмом, судом и закључком. Други њен део - методологија - испитује основне форме сазнања.
 И логика је у ужем смислу доживела мултипликацију. Доживела ју је и методологија. Методологија се сматра фундаменталном дисциплином. Она се дели на општу, која се бави општим методама спознаје (анализа и синтеза, индукција и дедукција, апстракција и генерализација, поређење), и на методологију посебних наука (социологије, психологије, историје, и тд.)
Изведено из уџбеника Петра Милосављевића, намењеном студентима филологије.