LOGOS - REC BOZIJA

Логос


ЛОГОС (грч. λόγος - реч, слово), Реч Божија, Реч као медијум стварања света, Реч као носилац живота и светлости, Реч која је учење Господње и ипостасна стварност (личност божанског Логоса), Реч која има изузетни значај за људе и свет. Реч као појам из истине и благодати јесте не само мач Божији у служби против зла него и покретач, моћ, откривена порука која произилази из извора сваког добра, Бога; манифестација божанства у историји као манифестација главне тајне - тајне спасења (в. смисао Јев 1,1-3).
Облици
Реч Божија се у односу према људима јавља у три облика: први облик је Свето Писмо (Библија) - написана Реч Божија, претеча ипостасног откривења Господа Исуса Христа; други облик је сам Господ Исус Христос: "И Логос постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине" (Јн 1,14), који речима, делима и догађајима објављује Себе, објављује Реч која чини центар Хришћанства; и трећи облик је Црква, установа којој је поверена проповед, дакле, Реч је директно постављена у њену службу; у њој се аутентично тумачи Свето Предање - незаписани део Откривења. Реч Божја (λόγος) означава силу, радњу, дела у Духу Светом и кроз Духа Светог, "јер никад пророштво не настаде човјечјом вољом, него покретани Духом Светим говораше свети Божији људи." (2 Пет 1,21)

Значења
Логос је реч која има много значења. Код
сваког античког философа који је употребио реч Логос, она има друго
значење (око 78 значења).
Код Св. Јована Богослова и Филона Александријског, Логос је схваћен као Син Божији, тј. односи се на Господа Исуса Христа. То показује да лингвистичка позајмица појма Логос из грчке философије не значи асимилацију јелинског философског садржаја. Док је вањска форма саме речи Логос идентична, садржај јој је у Хришћанству потпуно другачији.
Данашња хришћанска теологија за појам Логос има два значења: Логосност или божански смисао и ипостасни Логос (Друго Лице Свете Тројице).
Логосност
или божански смисао постоји као интелигибилни (натчулни свет), а Логос
је утеловљен, како у творевини (природно откривење),тако и у речима (Свето Писмо). Доктрином ο Логосу Православље жели да каже да ништа није нелогосно у егзистенцији бића, да све постоји у Богу. Α опет, сва та егзистенцијалност не може се схватити без ипостасног Логоса, тј. Логоса Божијег. Егзистенција бића и Логос Божији формирају дијалог заснован на јединству непосредности.
Логос, или Реч, има више значења, почев од акустичне масе
артикулисаних гласова, преко семантичког смисла и дубоког лингвистичког
значења - до космичког смисла, Логоса у Светом Писму, а посебно у прологу Јеванђеља по Јовану (1,1-18). Ово последње значење, значење Речи Божје, јесте Логосово значење које у Хришћанству има примарно значење Другога Лица Свете Тројице. Човек у Цркви реч Божију (дату кроз откривење) интерпретира, објашњава, спроводи у
живот... па је то основна залога и тема хришћанске проповеди. Реч (λόγος)јесте
једна од најдубљих конституенти човека као личности (поред стварања,
управљања, мисли...) коју немају друга бића на Земљи (грч. ΰπόστασις, πρόσωπον).
Изражавање
Логоса региструју и проучавају бројне научне дисциплине (логика,
психологија, гносеологија, онтологија, етика, естетика,аксиологија):
законе усмене речи разматрају такође многе дисциплине(гносеологија,
реторика, метрика, музика, уметност, дијалектика, а посебно граматика и
лингвистика), као и законе писане речи(лингвистика, граматика,
философија, књижевност).

Логос у Новом Завету


Израз Логос у Новом Завету
употребљена је више од 300 пута - увек у значењу речи, људске или
Божије. У значењу људске речи то је обично причање, а у значењу Божије
Речи, има неколико значењских варијанти: записивање, учење, откривење Старог Завета; говор, проповед, учење Исуса Христа; Јеванђеље ο спасењу у Христу; књиге Светог Писма; садржај хришћанске вере; предначална, тј. исконска божанска ипостас - Исус Христос.
У Новом Завету редовно се истиче религијски и теолошки
карактер термина: и кад се Логос узима у контексту људском, упоређује
се са Божијом Речи на начин који показује надмоћ Божије Речи и као
зависност људске речи од Божанске. Ово поређење изражено је као у двема
бојама у Христовим дијалозима са Јеврејима, најјасније у паралелама Старог и Новог Завета датим највише у оквиру Беседе на Гори,
где се Христос увек приказује као онај који има власт и све изненађује
својим речима и размишљањем, које се кроз њих испољава и прелива у свет
чујни, видљиви, опипљиви - једном речи - свет реални. На сличан начин, Св. Јустин Мученик
у свом делу Разговор са Трифуном Јудејцем износио предности Новог над
Старим Заветом. Вредност људске речи као релативне изражава се и мери у
њеном ставу и односу према Речи Божијој, која је апсолутна: она не иде
од Бога, него она јесте Бог: Речи Христове дух су, и живот су (Јн 6,63).